Двадесет и четири реда ( и мало више ) са Павлом Момировићем

Оно што најбоље научимо у школи јесте како да ценимо време када смо ван ње. Већ за 10 година нико се неће сећати шта је Клинсфертов синдром нити који му је био просек оцена из математике, оно што ће сви памтити, поред бројних анегдота, јесу ваннаставне активности. Када проводимо седам сати дневно слушајући о стварима које нас у том тренутку не интересују, први рефлекс је побуна, али за ове четири године сви смо некако схватили да је уместо на безуспешни бунт, боље трошити своју енергију на ствари које нас интересују.

            Као што је рекао Ајнштајн „Ако оцењујемо рибу по томе колико се добро пење на дрво, закључићемо да је глупа“, у складу са тим, савршена школа би била када  не форсира ученике да раде оно што их не интересује, али им пружа могућност да сазнају све о областима које их заиста привлаче. Наравно, још једна од ствари које смо научили јесте то да је савршенство недостижно, али да то не значи да му не треба тежити. Опет ни да увек треба да будемо задовољни са оним што имамо, нити да свему треба тражити ману, већ  да свака ситуација има потенцијала и да треба да научимо да увек (баш увек!) извучемо оно најбоље из ње. Ако погледамо резултате, лако можемо да видимо да је у нашој гимназији управо овом вештином овладао велики број деце. Почевши од бројних такмичара који остварују одличне резултате на државним такмичењима, а и шире, преко драмске секције, коју чине  изузетни глумци који са својих 18 година већ умеју да овладају сценом и пренесу снажне емоције  публици, музичке секције која пружа прилику онима који желе да развијају и покажу своје таленте у тој области, и разних спортских дешавања у којима ученици развијају тимски дух и дисциплину, па све до оних који су захваљујући учешћима у различитим пројектима пропутавали више него што неки учине за цео живот или  ученика који својим волонтерским радом у невладиним организацијама већ чине Ниш лепшим местом за живот.

 Наравно да има и професора који би радије продали душу ђваолу него да вас пусте на занимљиво предавање за које сте чули да се одржава у Америчком кутку, и наравно да има и оних ученика који ће злоупотребити нечију добронамерност и користити ваннаставне активности само како би избегли тест, али све то није битно када се међу  њима нађе барем један који је у целом том хаосу нашао своју страст, а онда и постигао  резултате како би осталима показао да то што ради није било „само губљење времена“. А многи су своје страсти у науци (или уметности) отркрили управо радећи на неком од школских пројеката, међу којима је деифинитивно, највећи, управо прави сајам науке, „Наук није баук“, на коме су ђаци имали прилику да вежбају своје презентерске способности и стичу додатна знања у областима које их заиста интересују.

Иако школа нема буџет да нам омогући образовање са најмодернијом опремом, попут најновијих рачунара или  хемијског кабинета, многи професори дају све што је у њиховој моћи да на нас пренесу дух прихватања иновација и коришћења модерних технологија на најбољи могући начин. Тако имамо ђаке који већ зарађују новац путем интернета, обављајући различите Freelance  послове, подучавајући друге људе путем интернета или снимањем блогова на youtube-u.

Али, ајде да се мало фокусирамо и на оне друге ученике, оне без конкретних резултата, они су једнако битни као и ови први, али на жалост не добијају ни приоближно једнаку количину пажње и похвала. Ови ђаци који су одлучили да им је средња школа време резервисано само за дружење, су свесно или несвесно за ове четири године ширили своје видике и добијали (или губили) интересовање за различите области, учећи по нешто о свему. И они ће у будућности бити стубови овог друштва који ће омогућити стабилност неопходну за даљи напредак. А Гробарска, са својим кадром професора најразличитијих ставова и захтева, може нас научити управо томе, да останемо толерантни и отвореног ума како бисмо касније могли да се прилагодимо друштвеним променама и извучемо најбоље из њих.

            У теорији научимо да правимо чај, али у пракси схватимо да ли уопште волимо чај, да ли имамо времена за чај, као и да можемо да додамо хладну воду, ако нам је превише врућ. Јасно нам је да тренутни образовни систем нема пуно праксе за гимназијалце, али не смемо да одустанемо од стицања искуства, ван редовних часова и уз помоћ професора који разумеју наше потребе и омогућавају нам лични напредак. Због тога је моја порука будућим гимназијалцима: Никад немојте да престанете да будете напорни професорима, трагањем за одговорима који вас интересују из  неке области!  Верујте ми на реч, у Гробарској увек можете наћи  професора који ће саслушати вашу идеју и дати вам користан савет. Иако се у првом тернутку можда не чини тако, ако желите да учите било шта, о било чему, у Гимназији не би требало да буде граница које ће вас у томе спречити! Све је, ипак, на вама! Ви бирате! Ви креирате себе и свет у коме живите!

Павле Момировић као презентор на фестивалу ,,Наук није баук“

Наша ученица Маја заблистала на међународном такмичењу из математике у Кијеву

Мајина бронза сија као ЗЛАТО!!!

„Природа је огромна књига у којој је написана наука. Она је стално отворена пред нашим очима, али је човек не може разумети уколико претходно не научи језик и слова којим је написана. А написана је она језиком математике,” Рене Декарт
Екипа Србије остварила је још један изванредан резултат на Европској математичкој олимпијади за девојке која је ове године одржана у Кијеву (Украјина). Бронзана медаља отишла је у руке наше матуранткиње Маје Цветковић (4/8), са којом смо тим поводом разговарали.

„ГроГИ“- Када си заволела математику?
Маја- Математика је нешто за шта сматрам да је човек или рођен или не, поготово за онај део који не стигну да виде сви људи. Многи математику сматрају само рачунањем , обичним формулама које треба да се науче напамет, међутим математика је много више од тога и свако ко разуме тај дубљи део математике, разуме колико је велико уживање истраживати математику. То је наука која није потпуна сада, велика је загонетка свету и сви који имају мало смисла за њу покушавају да је на неки начин реше, па сам и ја још у основној школи добила жељу да будем део људи који ће решити ту загонетку.

ГроГИ“- Колико времена проводиш вежбајући?
Маја-Ух, то је тешко питање зато што имам много обавеза око школе поготово, јер сам завршна година, али то није нешто што се спрема „од данас за сутра“ као неки други тестови већ нешто што радим годинама. Од трећег разреда се такмичим из математике, тако да још од тада скупљам знање и потребне вештине за решавање задатака. Генерално, нисам се спремала као остале девојке из екипе, јер код нас нема толико професора који имају времена да држе додатне часове, али сам уложила доста слободног времена и доста труда да бих постигла ове резултате. То што је најбитније код овог такмичења је вероватно што није потребно само знање математике у смислу да се што више теорема и формула пређе, класично научи, већ је потребна машта и посебна врста интелигенције да се до решења те врсте задатака дође на јединствен начин.

„ГроГИ“-Како је бити у друштву најбољих математичарки?
Маја- То је сјајно питање, не само зато што сам тамо била у друштву најбољих математичарки из Србије већ су учествовале представнице 49 држава из Европе, као и из света. Било је интересантно делити искуства са људима који су све што сам ја прошла и радила преходних 12 година радили на другачији начин од мене, којима систем едукације функционише много другачије, посматрају математику на неки много лепши начин. Стварно је предивно искуство! Интересантно је видети како изгледају животи најбољих математичарки, сазнати нешто о њима, колико њима тешко пада то да се од нашег живота, сада када смо млади, издвоји време за математику. И мени било тешко да уместо да изађем са друштвом, остајем да седим и “дружим“ се са формулама пре такмичења, али била сам свесна колико ће ми то значити у будућности.

„ГроГИ“-Пут и утисци са ЕГМО.

Маја-Што се тога тиче то је дефинитивно најлепши део свега, јер то је круна мог рада. Много волим да путујем и сама чињеница да је у Кијеву, а њега нисам планирала да посетим , да сам у друштву људи које први пут срећем, била ми је интересантна. Кијев је прелеп град, пун је културног наслеђа. Имали смо сваког дана екскурзије како бисмо упознали град што више. Водили су нас у њихове цркве, које су богато украшене, а били смо у време пре Ускрса тако да су им цркве биле пуне људи, преданих молитви. То ме је одушевило, јер се разликује од живота који виђамо у Србији свакодневно. Водили су нас и у етно-село како бисмо стекли утисак како су људи у Украјини некад живели и то је чудесно! Град је препун паркова и брда… Такође смо пловили Дњепром… Свеукупан утисак о Кијеву је сјајан и свакако је град који бих волела опет да посетим.Што се самог такмичења тиче веома је добра организација, стварно никада нисам присуствовала нечему што је на онако професионалном нивоу организовано. У сали где се одвијало такмичењењ, били смо смештени тако да нико нема проблема ни са чим, и ако је било 200 девојака. Све је било на тако високом нивоу да апсолутно није било никаквих проблема. Резултати су могли да се прате уживо, што је нама било веома интересантно и добили смо прилику да се на тај начин дружимо, јер ово није било само такмичење већ и прилика за склапање нових пријатељстава. Уколико ми се оствари сан и будем део тог света математике, са тим људима ћу се у будућности сретати. Уосталом, сам повод за одржавање женске олимпијаде је јер су увидели да мушкарци бројчано доминирају у математици, па би ово требало да буде нека врста популаризације математике међу девојкама. Толики број земаља које су послале такмичрке- матенатичарке, доказ је да има све више жена у математици и то је нешто што ме посебно одушевљава.

Живот ученика трећег разреда

Ово је вероватно тема позната свим ученицима треће године средњих школа из нашег окружења, првенствено у Нишу, што бих могла и аргументовано потврдити ако кренемо једног викенда у обилазак места где се прослављају рођендани. Обележавање пунолетства, онаква каква су нама позната и начин слављења истих је такав само у Србији. Даље од наше земље, људи не знају за тај начин светковања, уколико, наравно, није у питању свадба.
Често се питам да ли смо отишли предалеко с тим? Тако долазимо до питања на које још увек нисмо чули квалитетан одговор: Како после целе ноћи жестоког весеља (ко је уопште чуо за „млаку“ прослвау осамнаестог!?),сутрадан устати на врме за школу и уопште преживети наставу и професоре чија је емпатија за наше стање на нултом подеоку? Објашњавати им је засигурно узалудно, зато, требало би да се фокусирате на себе и оно што је у вашој моћи. КАФА? Можда може дати неког доприноса, али не решава проблем, ако ћемо бити реални, а хоћемо. Да штедимо себе и своју енергију за време рођендана нема смисла, зар не? Ипак, ми, Нишлије то најбоље знамо, осамнаести се рођендан једном у животу слави.(Знам, и остали се славе само једном, али су мање битни, наравно!)
Очекивали сте „рецепт“ за потпуни повратак у нормалу? Разочаравајуће, али то не постоји. Једино што је у мојој моћи је да поделим са вама свој начин ношења с последицама, или ублажавање истих. Верујем да може бити од помоћи.
ПРВО И ОСНОВНО, уколико сте у могућности, „наручите“ буђење од стране неког од присутних укућана, јер у датој ситуацији, свима је познато да је аларм потпуно бескористан. То је оно о чему ми, као већ „одговорни старији малолетници“ или можда већ пунолетни, морамо размишљати пре одласка на саму прославу. Свакако смо упознати с тиме да нећемо бити оправни самостално за тај чин по повратку, а још теже да ће бити будних да услише нашу молитву и пробуде нас.(Изузетак је ако и ви имате мајку која „не може“ да спава док вас не одмери од главе до пете при уласку,уз пут „оњуши“ , мада никад ништа лоше нисте урадили, она бива немирна док не легнете у кревет на њене очи, са темељно опраним зубима!) Та врста буђења у комбинацији са шест аларма с размаком од по десет до петнаест минута, да бисте успели да се психички припремите на сам чин „устајање“, једино је што вас може извући из постеље.
После овог читавог процеса, не размишљајте о оном развлачењу по кревету говорећи себи „још само два минута“ док се разбудите. (Знамо сви како се то заврши!) Одмах, енергично, трчећим кораком напуштате кревет и правац у тоалет. Немате баш много времена док стојећи не утонете у поновни сан. Зато, најхладнија вода којом ваша кућа располаже мора у изузетно кратком временском интервалу наћи свој пут настојећи да заврши на вашем лицу.Држите отворене очи! Уколико сте пак устали након првог, евентуално другог аларма, туширање би вам јако добро легло. (У мом случају оно је кључ читаве операције и помаже да истински држим отворене очи!) Шта ћете обући? Никад вас није занимало мање но сада, зато је једино важно да буде пристојно за установу која ће тог дана бити почаствована вашим присуством. ( Савет плус-уколико ваши родитељи нису једни од „оних“ који ће вам исти дан улепшати оправдавањем одсуства, а таквих је мало, покушајте да замолите редара да вас „покрије“ ако касните! ) Књиге и свеске потребне за тај дан сте спаковали још пре рођендана, јер знате да ћете нешто сигурно заборавити ако то оставите за јутро. Хитно! На бус, такси, било шта и правац у школу. Кафа за понети, или кафа из клуба никад није проуроковала стварање веће дозе допамина, но сада, плус доручак од куће или купљен постаје неопходан за наредне мождане радње! И вода, пре свега.Велика флаша са водом! После овога је чак могуће и активно учествовати у настави… (или макар егзистирати ако по природи нисте егзибициониста или мазохиста!) Осмех на лице и идемо у нове победе ! Или ти нови осамнаести вечерас…

Марија Петровић 4/2

„Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба ! .”

Својих гимназијских дана, носталгично, са искром у очима и осмехом на уснама присећали су се наши професори. У тих неколико минута поново су осетили трему пред тест, срећу када професор не стигне да их пита, осетили су драж шапутања на часовима, лепоту најискренијих пријатељстава, стомаком су им опет пролетели они лептирићи који су се појављивали са сваким стидљивим погледом на симпатију…

Професор математике, Бранислав Пецарски, уз шалу и смех са нама је поделио своја сећања на време када је он седео у школској клупи. Био је стрпљив и одговорио је на сва наша питања, али такође нам је и као прави педагог дао савете како да будемо што бољи и успешнији.

ГроГи: ,,Зашто је добро бити ученик наше гимназије? ”
Пеца: „Зато што је наша школа школа са реномеом. Има пуно бивших ђака који су нажалост расути свуда по свету, али су и пуно тога постигли као ђаци ове школе и мислим да су поноснина то што су били баш у овој школи. Ово је школа која слави већ 60 година постојања и сви смо поносни на то. ”
ГроГи: „Шта би сте поручили будућим ученицима наше гимназије? ”
Пеца: „Поручио бих им да поштују то што су ђаци ове школе и да пробају да дају све од себе да би били што бољи, због себе, али и због школе наравно.”
ГроГи: „Како сте се осећали када сте се по први пут нашли за катедром као професор? ”
Пеца: ,,Лепо, али чак је било и мало чудно. Увек је на почетку мало необично и неочекивано. У сваком случају волим да радим овај посао, па ми је то било задовољство. ”
ГроГи: „У ком тренутку свог школовања сте схватили да желите да се бавите овим послом? ”
Пеца: „То сам негде у основној школи схавтио, рецимо у петом/шестом разреду. ”
ГроГи: „Колико сте времена проводили учећи? ”
Пеца: „Пар сати месечно,тада се учило у школи, није се учило код куће. ”
ГроГи: „Омиљени предмет/предмет који баш и нисте волели? ”
Пеца: „Скоро сви предмети су ми били омиљени. Нисам волео предмете из којих се учи много разноразних података (биологија, географија, историја…) . ”
ГроГи: ,,Знамо да је преписивање свакодневница школског живота, па како сте Ви преписивали? ”
Пеца: „Нисам преписивао, мислим да нисам баш ниједном препис.”
ГроГи: „Да ли се сећате неке Ваше гимназијске љубави? ”
Пеца: ,,Само школа је била моја љубав. Те моје гимназијске љубави су одавно у старачком дому, неке нису међу живима,тако да… ” (Наводи професор Пецарски у шали, али ипак је морао да призна да га за гимназију везује љубав, она права и вечна, која траје и дан данас. )
ГроГи: „Поделите са читаоцима неку занимљиву анегдоту из Ваших гимназијских дана? ”
Пеца: „Много смо се радовали једном кад је школа хтела да изгори, али нажалост није. Мислим да је то био час математике. ”

Професорка хемије, Александра Петровић, у удобној атмосфери хемијског кабинета била је расположена да са нама поприча о својим сећањима на гимназију.

ГроГи: ,,Зашто је добро бити ученик наше гимназије? ”
Сашка: „Зато што се похађањем ове гимназије стиче велика количина знања и ученици који заврше нашу школу немају проблема, јер имају добро предзнање и са лакоћом савладавају сво градиво које их очекује на факултету.”
ГроГи: „Шта би сте поручили будућим ученицима наше гимназије? ”
Сашка: „Поручила бих им да дођу код нас, јер се код нас не учи само класично, имамо велики број ваннаставних активности где ученици могу да уче на сасвим другачији и занимљивији начин.”
ГроГи: „Како сте се осећали када сте се по први пут нашли за катедром као професор? ”
Сашка: „Јако лепо, дивно искуство је гледати сада све оно са друге стране катедре.Просто је лепо радити са децом која су жељна знања, вредна, радна и пуна капацитета. ”
ГроГи: „У ком тренутку свог школовања сте схватили да желите да се бавите овим послом? ”
Сашка: „Када сам упознала професорку Душицу Миљковић која је мени била професор хемије и заволевши професорку као личност, заволела сам и овај предмет који вама предајем. ”
ГроГи: „Колико сте времена проводили учећи? ”
Сашка: „Доста, као и сви средњошколци. ”
ГроГи: „Омиљени предмет/предмет који баш и нисте волели? ”
Сашка: „Омиљени предмет ми је била хемија, имала сам три хемије општу,индустријску и технику рада у хемијској лабораторији.Све три врсте хемије сам волела, као и биологију. Као и већина ученика нисам волела математику. ”
ГроГи: ,,Знамо да је преписивање свакодневница школског живота, па како сте Ви преписивали? ”
Сашка: „На старинске начине као и сви..Свако има право да покуша, али са тим ризиком да буде ухваћен. ”
ГроГи: „Да ли се сећате неке Ваше гимназијске љубави? ”
Сашка: „Нису то биле љубави, углавном су биле симпатије. Било их је наравно. ”
ГроГи: „Поделите са читаоцима неку занимљиву анегдоту из Ваших гимназијских дана? ”
Сашка: „На часу физике, другарица је наводно изгубила сочиво и целог часа смо га тражили по учионици. Наравно њој је сочиво све време било на месту, али ми смо изгубили час. ”

Професорка биологије, Тања Огњановић , са нама је поделила успомене из свог школовања.

ГроГи: ,,Зашто је добро бити ученик наше гимназије? ”
Тања: „Зато што ћеш много лакше проћи на факултету. Учила сам много овде у гимназији, па ми је на студијама у Новом Саду било много лакше,све што сам радила, и практично и теоријски, радила сам са уживањем. ”
ГроГи: „Шта би сте поручили будућим ученицима наше гимназије? ”
Тања: „Поручила бих им да уче све предмете, да повезују градиво, да размишљају, да буду добри људи пре свега. ”
ГроГи: „Како сте се осећали када сте се по први пут нашли за катедром као професор? ”
Тања: „ Ма изненађујуће, изненадила сам се како се све види што ученици раде. Као ученик сам и ја мислила да се ништа не види, да професор не може све да примети, нпр. причања, дописивања, шапутања. ”
ГроГи: „У ком тренутку свог школовања сте схватили да желите да се бавите овим послом? ”
Тања: „Завршила сам микро биологију у Новом Саду, али стицајем околности сам се вратила свој град и таква лабораторија где бих ја могла да радим овде није постојала.Свакако сам поносна на своју професију, поносна сам јер када уђем у учионицу нема лажи, само су ђаци оно што је битно. ”
ГроГи: „Колико сте времена проводили учећи? ”
Тања: „Јако много, учим и дан данас. Човек се учи док је жив. ”
ГроГи: „Омиљени предмет/предмет који баш и нисте волели? ”
Тања: „Биологија ми је свакако била омиљени, имала сам 5 биологија. Математику баш и нисам волела. ”
ГроГи: ,,Знамо да је преписивање свакодневница школског живота, па како сте Ви преписивали? ”
Тања: „То се никад нисам научила, нисам смела. Сада када радим неке тестове не умем да препишем, и онда сам дефинитивно одустала од тога. ”
ГроГи: „Да ли се сећате неке Ваше гимназијске љубави? ”
Тања: „Да, како да не. То је сада успешан човек, научник.”
ГроГи: „Поделите са читаоцима неку занимљиву анегдоту из Ваших гимназијских дана? ”
Тања: „Са одељенским старешином, Богољубом Спасићем, професором биологије, оснивачем наше ботаничке баште, играли смо труле кобиле. Ишли смо на терен на Бубњу, и у једном моменту кад је скочио пукле су му панталоне. ”

Професорка немачког језика, Даница Гецић, открила нам је како су текли њени гимназијски дани.

ГроГи: ,,Зашто је добро бити ученик наше гимназије? ”
Даница: ,,Привилегија је бити део наше школе било да сте ученик или професор. А још већа је ако сте и сами похађали гимназију у којој предајете и дружите се са професорима који су вам некад предавали. Наша гимназија поред квалитетног образовања нуди и велики број ваннаставних активности. За учеике који желе више наша школа је прави избор. ”
ГроГи: „Шта би сте поручили будућим ученицима наше гимназије? ”
Даница: „Дођите и уверите се сами. ”
ГроГи: „Како сте се осећали када сте се по први пут нашли за катедром као професор? ”
Даница: „Имала сам 23 године када сам почела да радим. Моје прво радно место била је о.ш. „Његош”. Осећала сам се поносно, срећно и задовољно. ”
ГроГи: „У ком тренутку свог школовања сте схватили да желите да се бавите овим послом? ”
Даница: „Знала сам да ћу студирати немачки језик када сам упознала професорку Тању, која ми је предавала у првој години и драго ми је због избора који сам направила. ”
ГроГи: „Колико сте времена проводили учећи? ”
Даница: „Била сам штребер, тако да сам савесно и одговорно прихватала све задатке. ”
ГроГи: „Омиљени предмет/предмет који баш и нисте волели? ”
Даница: „Омиљени предмети су ми били језици,историја и географија. Са математиком се нисам никада слагала. ”
ГроГи: ,,Знамо да је преписивање свакодневница школског живота, па како сте Ви преписивали? ”
Даница: ,,Нисам преписивала, сада ми је понекад жао због тога. ”
ГроГи: „Да ли се сећате неке Ваше гимназијске љубави? ”
Даница:„Љубави из гимназијских дана се не сећам. Неке важније десиле су се након тога.”
ГроГи: „Поделите са читаоцима неку занимљиву анегдоту из Ваших гимназијских дана? ”
Даница: „Има доста тога. Сећам се да је било весело, када је наш друг бацао пушкице другарици на тесту из математике,а тај папирић је завршио ни мање ни више него код професора, погрешно је проценио. ”

Бојана Јокић 2/6

Бисери професора

-У овом задатку примењујемо систем дивља гуска.

-Шта ти радиш у тој представи, статираш у кукурузу?!

– Урадите ове задатке код кућа, у подруму, у шупу, у комшијску штенару или где већ радите.

-Овај геније хоће да тражи нулу функције, тражиће нулу функције августа.

-Слушајте ме, сирота бића!

– Где вам је она мизерија од крпе, редар или било шта у том смислу?

-Како знамо ово?

-Па, ако ниси апсолутно тупав онда знаш.

-Што не бисмо скратили први разломак са два?

-Не могу, то је превише компликовано за мој скромни мозак.

– (На табли пише 2-2) На основу компликованих рачунских операција које не могу да вам објашњавам резултат је 0.

– (Чује се ђубретарски камион.) Шта се ово чује као да спаљују Ђенку?

-Да ли је ишта од овог што сам предавао, прошло кроз ваше мале плаве шешириће?

– Како добро бришеш таблу, бићеш проглашена за брисачицу генерације.

– У чему је фора? Па, фора је у цаки.

– И глупост је дар природе, али је не треба испољавати сваког часа.

– Данас радимо корење, сад ће да се порадују ови што су хтели да упишу пољопривредну.

Бранислав Пецарски; професор математике

-Ви сте косу (за кошење траве) видели само у музеју.

Професорка биологије

Мишићи регулишу вољне покрете.

-Шта сад ја хоћу да седим, а ноге одоше?

Професорка биологије

Професоре, зашто сте два пута написали слово у?

-Ма, то ја муцам док пишем, не обраћај пажњу.

Професор физике

-МА, шта ти..?!?!?!

Професорка биологије

Само одлучни успевају да буду одлични

Како преживети први разред Гимназије?

Да се разумемо, полазак у средњу школу представља ново поглавље у животима ученика. Свима је први септембар  врло стресан дан, али онима који крећу у први разред је најтеже! Прваци се суочавају са сасвим новом околином, новим професорима, друговима и предметима. Имају потребу да се покажу у најбољем светлу, да оставе што бољи утисак. Недавно је и мене мучило питање:,,Kако што безболније преживети прве средњошколске дане?“

 Самопоуздање је од изузетне важности за нас, средњошколце. Помаже нам да преживимо сва одговарања, тестове, контролне, писмене задатке, разне дебате, расправе… Битно је да имате своје мишљење, али још битније је да умете да га пренесете и образложите на прави начин. Савладајте трему! Јављајте се! Немојте да вас поколебају добацивања и погледи ученика у одељењу. Некад се неће сви сложити са вама, некад ће се десити да се ваше мишљење потпуно разликује од већинског. Не мењајте се због мишљења других, али слушајте оне око себе. Ако вам се и деси да погрешите приликом одговарања, није смак света! Верујте ми на реч!

Да не би очајавали када вам крену тест из хемије, контролни из математике и лектира, а све у истој седмици, основни савет је –  Правилно распоредите своје обавезе! Градиво је сада много обимније, па се знатно брже може нагомилати и самим тим довести до лоших оцена, а то је већ разлог да се озбиљно замислите. Јер, убрзо ћете се укључити у неки од пројеката, а када додамо и неки хоби…Јасно да себи НЕ СМЕТЕ ДА ДОПУСТИТЕ, такве тренутке слабости. (Или, бар да вам не пређе у навику!) Одлучите ШТА су вам приоритети и држите се тога. Слободно крените на допунску наставу када вам негде „зашкрипи“.

Будите одлучни. Ако волите да се такмичите, први разред је идеална прилика за то. Такмичите се и сами са собом! Али и из предмета који волите…

 Дани ће вам брже и лакше пролазити у друштву пријатеља. Пронађите оне који вам одговарају и са којима ћете проводити одморе, делити решења задатака, неке дилеме ( попут оне – како прескочити огроман ред за доручак или ручак у Клубу?)  У друштву ћете лакше превазићи страхове и помоћи ћете једни другима у решавању свакодневних проблема. Знајте да су пријатељи које стекнете у средњој школи пријатељи за цео живот. И имајте на уму да први разред није толико страшан, без обзира што се на почетку чини као такав! Можете ви то! Срећно! ( Или, боље речено – ОДЛИЧНИ МИ БИЛИ!)

Бојана Јокић,Наталија Шеговић 2/6

Реч,две са директором Гимназије ,,Светозар Марковић“

 Повод за наш разговор са директором школе, др Маријаном Мишићем, је двоструки – јубилеј Гимназије „Светозар Марковић“ и добијање престижне награде француске владе Орден Академске палме у звању витеза.

„ГроГИ“ –  Реците нам, када су се слегли утисци, како се осећате, јер сте били ђак ове Гимназије, потом професор, а сада сте директор, и то директор са звањем ВИТЕЗА?

др Маријан Мишић – На првом месту сам врло поносан лично, а и професионално због јубилеја који смо обележили ове године. Дакле, ове године не само да смо прослављали  65 година постојања и рада Гимназије „Светозар Марковић“, већ и 10 година постојања и успешног рада билингвалног одељења на француском језику. Орден који сам добио том приликом од стране француског амбасадора, односно на предлог министра просвете Републике Француске је не само признање за мене, већ и признање за школу и за све оне људе који су годинама уназад, озбиљно и предано радили у том одељењу и самим тим учинили да то одељење има овакав углед какав има данас.

„ГроГИ“ –  Ваша иницијатива је да се школски лист, „ГроГИ“ , појави у електронском издању. Зашто се то предложили?

др Маријан Мишић – Мислим да данас млади људи много више живе у том виртуелном простору и да су им ти дигитални садржаји много ближи. Оно што је још важније пружају много веће могућности за испољавање различитих креативних енергија и потенцијала, тако да ако ставимо на страну трошкове издања папирних новина, дигитална форма је у сваком сучају много ефикаснија и чини ми се много пријемчивија за младе људе.

„ГроГИ“ –  Једна од новина коју су покренули професори Гимназије је оснивање Алумни клуба.

др Маријан Мишић – У септембру месецу смо покренули ту иницијативу да направимо Алумни клуб који би окупио све бивше ученике наше гимназије, све оне који желе да остану у контакту са својом школом и који желе на различите начине да помогну њој и њеним садашњим ученицима. Желимо да направимо једну заједницу због које ће Гимназија „Светозар Марковић“ бити још цењенија и још  популарнија.

 „ГроГИ“ –  Сматрате ли да ће електронско издање „ГроГИ“ – ја помоћи да се некадашњи ученици наше школе подсете на своје дане у овим учионицама, да је и то један облик споне између прошлости и будућности?

др Маријан Мишић – Дефинитивно. Електронско издање је много доступније него папирно и сигуран сам да када то преточите у једну добру апликацију, у један добар и занимљив интернет сајт који је доста активан и стално се ажурира,где у секунди можете добити нове  информације о својој школи,граду и уопште о свим догађајима који интересују младе не само у граду већ и у Србији, онда ће то свакако бити добра спона како са садашњим ђацима, тако и са онима који су ову гимназију завршили и којима је она у срцу.

„ГроГИ“ –  За крај, шта би сте поручили матурантима који ускоро излазе из Гимназије?

др Маријан Мишић – Поручио бих им да су направили добар избор што су се одлучили за ову школи и свакако бих им пожелео пуно среће у наставку образовања, јер ће им дефинитивно требати.

„ГроГИ“ –   А шта би сте саветовали нашим будућим ученицима?

др Маријан Мишић -Поручио бих им да је образовање јако важно и да никако не смеју да своје образовање препусте другима, јер у сваком тренутку морају знати шта желе.

„ГроГИ“ –  Захваљујемо на разговору.

Разговор смо морали да завршимо раније због силних обавеза које има директор  (не заборавите, припреме за нови „Наук није баук“ се захуктавају, а и журила сам на час) , зато смо оставили простор за наставак. Верујем да би и вас, наше читаоце, занимало и какав је био гимназијалац наш директор, зашто је одлучио да после завршеног факултета, опет свој живот веже баш за Гробарску и, наравно, какве се то новине припремају за наредну школску годину…Али, као што рекох, о томе следећи пут.

Бојана Јокић 2/6

Мартовско квизалиштe

Прва сезона Мартовског квизалишта донела је велики број пријављених ученика, интересантних питања и још интересантнијих одговора. Креативни назив је дар „кума“ , професора Бранислава Пецарског.
Организатори били су ученици одељења II6 : Сава Ђорђевић, Бојана Јокић и Никола Лапчевић.
Квиз је имао два циклуса (квалификације и велико финале), а победници су ученици одељења II9: Стеван Стошић, Сандра Ранђеловић и Јована Перовић. Награђени су књигама и излетом.

Џејмсе, успори!

Наша матурска екскурзија… О њој вам могу причати много што шта; о реци Арно, Микеланђеловом Стварању Адама у Сикстинској капели, венецијанским маскама и каналима, тргу у Сијени где смо хранили голубове (а можда није требало!). Могу вам, такође, причати о хотелима и дружењима у њима –но, инспирисана књигом Људи говоре , радије бих вам нешто више рекла о људима које сам сретала на екскурзији.

У самом центру Рима, испред фонтане ди Треви, села сам да се одморим. (Упутство за будуће генерације које буду ишле на екскурзију, поготову што се Рима тиче: није потребно са собом носити четири литра куповне воде када је бода у том граду за пиће!) Никола Салви и све папе које су учествовале у каснијем дорађивању фонтале, учинили су је невероватно згодном за седење и одмор, но један господин имао је другачију идеју. Дотични Џејмс, замислите га као једног просечног седамдесетогодишњег декицу, кренуо је да се пење уз фонтану. Његова жена, сетивши се да је полицајац непуних пет минута раније опоменуо једну госпођу да не сме да седи тако високо на фонтани, почела је да га опомиње и наређује му да сиђе. Џејмс се, међутим, правио да не чује и наставио је да се пење још сигурно метар навише док није схватио да стварно нема смисла да иде даље…осим тога, сендвичи су били код његове жене. Одлучан да послуша свој стомак, овај Британац спустио се назад у „подножје“ фонтане. Тако су њих двоје некако завршили поред мене, гледали ме док сам покушавала да схватим који би био најбољи начин да препакујем тих четири литра воде, а да ми раме не отпадне наредна два сата, колико нам је остало за обилазак Рима, и јели своје сендвиче. Међутим, исти онај полицајац који је претходно опоменуо ону госпођу да сиђе са фонтане, вратио се и пришао овом јако љупком британском пару. Није их замолио да сиђу са фонтане, већ да престану да једу и пију јер је то забрањено (вероватно како се фонтана не би оштетила). Лагано сам вратила флашицу воде у своју еко торбу (иако се вода вероватно не убраја у поменута пића). Инспирисана Џејмсовим бунтом нешто раније, Британка је само наставила да једе ни не погледавши у полицајца. Искрено, зар се не треба угледати на њу? Мали предах уз оброк с ногу, ваљда је призор на који су се навикли! Па, Рим је опседнут туристима! Убрзо их је полицајац оставио на миру увидевши да га игноришу.
Но, мој сусрет са овим британским паром се на завршава испред фонтане ди Треви. Следећег дана, након обиласка Сикстинске капеле и Ватикана (чиме сам испунила једну од животних жеља и чула правог италијана како крај мене узвикује „Mama mia!“), док сам о догађају испред фонтане причала другарици, угледала сам познати лик пар метара даље од нас. Повикала сам, а да ми притом није пало на памет да ико може да ме разуме док причам на српском, „Ено га Џејмс!“ гледајући у правцу групе у којој сам га препознала. Џејмс, његова жена, и остатак људи који су претпоставлљам били њихови пријатељи, у чуду су се окренули вероватно питајући се како то једна девојчица у центру Рима зна Џејмса. Морам вам рећи да се не сећам којом брзином сам побегла из те ситуације, али било је врло брзо. Надам се да су ови Британци имали нешто лепше о мени да кажу након непријатне сцене. Волим да мислим да су једноставно претпоставили да се ова, њима непозната, особа послужила првим, и најчешћим, британским именом којег је у том тренутку могла да се сети и да је све само једна велика случајност и неспоразум. Са друге стране, у Пантеону ме је једна Британка назвала погрбним именом када сам прошла крај ње док се сликала. У моју одбрану, гужва је била велика!

Од несуђених познанстава бих још издвојила и симпатичну жену коју сам два пута срела у Венецији, упркос невиђене гужве по оним маленим улицама, налик чаршијским сокацима. Други пут сам умало на њу налетела у продавници сувенира где смо игром случаја обе ужурбано тражиле магнете када смо, угледавши једна другу,уз срдачан осмех, схватиле да смо се пола сата раније среле у Hard Rock Cafe-у. Сигурна сам да ми је недостајало још пар сати да се наново сретнемо, а онда и стварно упознамо! Оно што ме је изненадило на овој екскурзији, јесте чињеница да је у тако великим градовима могуће наићи на случајну причу, али и истинитост изреке “сви путеви воде у Рим!“. Да се по угледу на велике путописце, инспирација и познанства налазе на сваком кораку, довољан је отворен ум и оштро око.

Милица Јовановић 4/2

Наше поетско ћоше

Литерарни радови ученика

Варљиво лето

Лето је варљиво, многи су ми рекли,

да су се занели па губили главу,

да су низ стрме брзаке текли

и стално мешали сан и јаву.

Лето је варљиво, новинари пишу,

да морају бити млади,

кад се на вртешци коњићи нишу,

срце ти лупа адреналин ради.

Лето је варљиво, вашари шарени,

као и лилихип дугиних боја.

размењују се осмеси малени,

носе се хаљине краткога кроја.

Варљиво је метеоролози кажу

да у Сунцу нечег опасног има,

али деци не вреди што креме мажу,

љубавну грозницу доноси клима.

Лето је варљиво психолози тврде,

да на девојчице утиче мора шум

па се лако насмеју, али и расрде,

јер јаче им бива срце него ум.

Лето је варљиво, уметници веле:

Небо је некако примамљиво плаво,

ка њему као птице које се селе

лете млади, имају сликари право!

Варљиво је и филозофи се слажу,

нема имуних, научници слуте зло.

Али не знамо за годишњу доб дражу,

од оне, кад се под ногама губи тло.

Лето је варљиво?Нисам приметила.

Бујицама не прилазим дубоким,

на јави се снова не бих ни сетила,

вашаре заобилазим кругом широким.

Лето је варљиво, ма шта кажете?

Лилихипи су ми кисели као лимун,

и каквим се ви то кремама мажете

ја природно одбијам љубавну климу.

Варљиво је, ако ви тврдите тако,

али мене лако преварити није,

шум мора могу игнорисати лако,

мој разум увек мишљење срца крије.

Лето је варљиво-само празна фраза,

плавентило неба мене се не тиче,

ако нема пута, ту је онда стаза,

али моја нога са земље се не миче.

Поред свих зараза, прехлада и штета,

ја сам имуна на варљивост лета

Исидора Гавриловић 2/6

Гимназијски занесена

Шврћкала се једног дана,

по гимназији расејана.

Да л’ због математике,

или какве друге бриге?!

Чудно су јој очи с’јале,

некоме су припадале.

Место крви у венама мастило јој плови,

пише да душу задовољи.

Није знала какав ће бити исход свега,

није знала да је у гимназији чекају године њега.

Прсти играли су танго са њеном косом,

док испод клупе нервозно цупкала је ногом.

Волела је мирис кише и пљускове кад дан је врео,

јер киша била је њен саставни део.

Подсећала је на лом у души,

смејала се каткад као луда да тугу угуши.

Источник живота његов поглед јој је био,

пробудио је лептира што се давно скрио.

Негде између функција,једначина,закона и теорема,

протолитичких теорија и алгоритама,

тумачила је вешто проблеме у његовим очима,

као да је за то била створена.

Решавала је једначине његових погледа,

погледа хладнијих од леда.

Дрхтала је тих дана,

збуњена, сама…

Да је знала, да је само знала…Да ће у гимназији опет њега срести,

да ће га више него икад заволети.

Остала би кући и врата закључала

да је само,само знала…

Бојана Јокић 2/6

Буди мој Рилке

Дођи ми вечерас пун лирике и смеха,

чист, к’о дете, без иједног греха.

Дођи ми вечерас да ми шапћеш тајне света,

да у овом мраку будеш моје поље сунцокрета.

Дођи ми вечерас, буди мој Рилке,сетан и нежан,

да осетим да сав си мени предан.

Дођи ми вечерас, излечи ме од немира,

буди бесконачнији од свемира.

Дођи ми вечерас, нек’ ти корак буде лак к’о да корачаш по звезданом праху,

да видим да дете си и човек у истом маху.

Дођи ми вечерас и понеси смејалице своје,

обоји ми ноћ у најлепше боје!

Дођи ми вечерас, са мислима од пурпура,

нежнијим од лептирових крила.

Дођи ми вечерас, отми ме од сна,

буди мој трон, избави ме са дна.

Бојана Јокић 2/6

Децембар

Већ је почело да се смркава. Магла је огрнула околину и полако је гуши. Небо, већином покривено облацима, поприма краљевско плаву боју мастила. Капи студене кише лагано купају његово скроз бледо лице и готово бела уста. Он наставља да одлучно корача мокрим, блатњавим улицама, пуним прљавог, угњетеног снега. Вилица му дрхти, зуби гласно цвокоћу, а прсти, које одавно не осећа, тресу се на силовитом ветру. Хладноћа га полако суши, осећа је у костима, у души, зарила се у срце попут леденице. Упорно покушава да проговори, али речи се претварају у пару и губе у смогу градског ваздуха. Узалудно гута пљувачку како би бар мало ублажио жеђ и одавно упаљено грло. Дави се у океану емоција. Његове мисли, свака тмурнија од претходне, смењују се у ритму гласних корака.

Доста му је бола, истрошене љубави, монотоније свакодневног живота. Доста му је лажи, преваре, смучила му се ова унапред намештена партија монопола. Доста му је сићушних умова, људи тако уских видика који не умеју да сагледају свет око себе. Доста му је сујетних, подлих чудовишта које је био приморан да зове пријатељима и породицом. Ипак, ништа није могло да му нанесе такву количину бола, као што је могла чињеница да она, оличење преостале лепоте у његовом животу, није његова. Колико пута је само покушавао да јој очима шапне оно што осећа, али се она крила иза превисоких зидина неискрености, немоћи, несигурности. Није могао престати да сања о њеним пуним уснама, боје још увек незрелих малина. Њен осмех могао је да обасја и његове најтамније дане, да улепша његове најружније тренутке, али и да га скроз обори с ногу, чак и када је најстабилнији. Чини му се да би сви проблеми магично нестали када би могао да је пригрли уз себе, да заплеше с њом, да длановима јој греје пуне образе, и да се потпуно изгуби у њеним очима.

Приближава се мосту и пита се како је у овој олуји читава година изгубила смисао. Људи чекају тај први јануар, да их покрене илузија новог почетка, који је свима очигледно потребан. Пита се када ће се више завршити овај проклети децембар, изгубила се готово сва нада, сва срећа, сва тежња људи да нешто ураде са животом. Година се свела на узалудно одбројавање. Он долази до средине моста, где поглед му привлачи набујала река, која је носила и уништавала све пред собом. Чини му се као да сваке секунде расте, да му се приближава, да га дозива све снажније и снажније. Тако немоћан наслања се свом својом тежином на стару, зарђалу ограду моста, док ветар терорише његово исушено, утрнуло тело. Више не може да осети бол, а само га тренуци деле да се потпуно препусти и ослободи од свих обавеза за које је увек био преуморан, од мржње и зла овог трагичног света, од бескрајне туге која је испуњавала сваки делић његове готово распале љуштуре. Успева да истисне и последњу кап живота из себе у виду сузе која се полако слива низ његово лице, стапа с кишом и пада у немилост реке.

У том тренутку буди се уплашен у топлоти и удобности свог кревета. Одмах полази ка прозору, напољу је страшно невреме.

Алекса Павловић 2/6

Од стихова те ткам, звездама ти име пишем

Постоји милион начина да ти кажем да те волим. Да ти покажем колико ми значиш, поклонивши ти ружу или ти се макар осмехнути. Могу да ти упутим хиљаду лепих речи, али ниједна није довољно прикладна да бих ти је поклонио. Зато ти не дајем своје речи, мисли, али ти остављам нешто много вредније. Остављам ти моје снове, наду, жељу за тобом, радост и лепоту сваког дана у ком си ти, а да ти то и не знаш, јер ја све што имам за тебе чувам на хартији, у песмама.

Сећам се оне прелепе ноћи када сам те први пут угледао. Погледали смо се, а ја сам се у том погледу изгубио и ево, још увек не могу да пронађем пут који води даље од њега, као да сам у некаквом лавиринту. Била си тако прелепа и тако нестварна, да сам се просто осећао погрешно док те гледам, јер ја сам само један обичан момак, а ти си посебна. Пошто сам те гледао дуже него што је било дозвољено, само си се благо осмехнула, а ја сам, тај твој осмех, овековечио у милион песама које сам ти посветио. Истина је, био сам кукавица. Плашио сам се да те волим. Како и не бих?! Била си сва горда, али далеко од тога да си била уображена. Мислила си да ми не значиш нимало, иако сам ти се ја, из неког суманутог разлога, допадао. Знам то јер си ме гледала на посебан начин. Гледала си ме као нешто вредно, а ја то нисам умео да искористим. Нисам знао како да ти покажем колико си за мене била посебна. Зато сам се крио иза маске гордости. Ех, да си само знала колико ме је та гордост коштала. Нисам умео да се носим са емоцијама, па сам их зато записивао, сваког дана. Један по један, дани су пролазили, а ја сам створио читаву збирку песама посвећену теби. Сретали смо се ми, након оне велелепне ноћи, још благих милион пута. Чекала си ме. И ја сам тебе. Међутим, нисмо се дочекали јер смо били исувише млади да знамо шта је љубав и како да се са њом носимо. Искрен да будем, мислим да ја ни дан данас не знам како да се са њом носим. Сећам се да си ми се једном јавила и рекла оно твоје слатко:“Здраво”, од кога ми је срце толико јако куцало, да сам имао осећај како га цео свет чује. Од откуцаја свог срца нисам успео ни једну реч да изустим, ни једно малено:”Здраво”. Била си потиштена. Мислим да сам ти чак видео сузу у углу ока. Након тога си свима причала како сам безобразан и хладног срца, а ниси знала да је моје срце за тебе било топло попут жарког сунца. Кад само помислим колико сам тога желео да ти кажем, а ипак нисам. Једног дана сам чак желео да станем пред тобом и да ти се извиним, али сам чуо да си се преселила. Било ми је тешко, много. Међутим, нисам очајавао, већ сам сваког дана писао и писао, оживљавајући те у својим делима, иако ти за то ниси знала. Мајка и отац су ме гледали онако попреко, преко рамена, зато што сам, док су други излазили, седео и сате проводио за писаћим столом. Сећам се једног лепог летњег дана када сам те, након десетак година, поново угледао. А ти? Ти си била лепша него икада. Твоје очи су сијале и својим сјајем чиниле тај летњи дан још лепшим и нестварнијим. Хтео сам да ти приђем. Коначно сам скупио снагу, након толико година. Пустио сам корак, али сам убрзо застао. Питаш се вероватно зашто?! Застао сам јер ти се приближио неки човек и чврсто те загрлио. Видело се да сте срећни, а ко сам био ја да вашој срећи станем на пут? Било је сувише себично од мене да ти узмем срећу коју си имала са њим, само зато што нисам знао сам да ти је пружим. Окренуо сам се и отишао, оставивши те да уживаш у срећи, јер си ти особа која је највише заслужује. Ех, да могу да вратим време, све бих променио. Уствари, можда не баш све. Једино што бих променио је то што нисам стигао да ти дам збирку песама које сам ти годинама посвећивао. Желео сам, али сам, након оног летњег дана, сазнао да си погинула у саобраћајној несрећи. Да сам само могао то да променим, али нико не може против судбине.

Иако је након твоје смрти прошло пуних петнаест година, ја још увек долазим до твог гроба и сваког дана ти читам по једну од мојих песама. Надајући се да их можеш чути и да тамо негде, у најлепшем делу раја, уживаш у њима онолико-колико сам ја уживао док сам их писао.

Исидора Ћирић 2/4

Q.E.D.

O’er a dream lies the silver midday moon

Lies in the civil polar night

Twisted lies of noon

Born and raised unto twilight.

Vengefully spat the snakes

Silent diadems of the weak

And silent drowned in lakes,

Them, who speak.

Hollow is he, hollow whole

A pure life who took

Buried the vesture of a soul

Buried the apple of a book.

Cast away the waifs he grabbed

And kissed with embers bright

The maiden truth he stabbed,

Before solemn polar light.

Only rose the voice of ancient time.

And such demise

The harp and lyre of the wise,

O, glory to thy chime!

Момчило Тошић 2/8