Наше поетско ћоше

Литерарни радови ученика

Варљиво лето

Лето је варљиво, многи су ми рекли,

да су се занели па губили главу,

да су низ стрме брзаке текли

и стално мешали сан и јаву.

Лето је варљиво, новинари пишу,

да морају бити млади,

кад се на вртешци коњићи нишу,

срце ти лупа адреналин ради.

Лето је варљиво, вашари шарени,

као и лилихип дугиних боја.

размењују се осмеси малени,

носе се хаљине краткога кроја.

Варљиво је метеоролози кажу

да у Сунцу нечег опасног има,

али деци не вреди што креме мажу,

љубавну грозницу доноси клима.

Лето је варљиво психолози тврде,

да на девојчице утиче мора шум

па се лако насмеју, али и расрде,

јер јаче им бива срце него ум.

Лето је варљиво, уметници веле:

Небо је некако примамљиво плаво,

ка њему као птице које се селе

лете млади, имају сликари право!

Варљиво је и филозофи се слажу,

нема имуних, научници слуте зло.

Али не знамо за годишњу доб дражу,

од оне, кад се под ногама губи тло.

Лето је варљиво?Нисам приметила.

Бујицама не прилазим дубоким,

на јави се снова не бих ни сетила,

вашаре заобилазим кругом широким.

Лето је варљиво, ма шта кажете?

Лилихипи су ми кисели као лимун,

и каквим се ви то кремама мажете

ја природно одбијам љубавну климу.

Варљиво је, ако ви тврдите тако,

али мене лако преварити није,

шум мора могу игнорисати лако,

мој разум увек мишљење срца крије.

Лето је варљиво-само празна фраза,

плавентило неба мене се не тиче,

ако нема пута, ту је онда стаза,

али моја нога са земље се не миче.

Поред свих зараза, прехлада и штета,

ја сам имуна на варљивост лета

Исидора Гавриловић 2/6

Гимназијски занесена

Шврћкала се једног дана,

по гимназији расејана.

Да л’ због математике,

или какве друге бриге?!

Чудно су јој очи с’јале,

некоме су припадале.

Место крви у венама мастило јој плови,

пише да душу задовољи.

Није знала какав ће бити исход свега,

није знала да је у гимназији чекају године њега.

Прсти играли су танго са њеном косом,

док испод клупе нервозно цупкала је ногом.

Волела је мирис кише и пљускове кад дан је врео,

јер киша била је њен саставни део.

Подсећала је на лом у души,

смејала се каткад као луда да тугу угуши.

Источник живота његов поглед јој је био,

пробудио је лептира што се давно скрио.

Негде између функција,једначина,закона и теорема,

протолитичких теорија и алгоритама,

тумачила је вешто проблеме у његовим очима,

као да је за то била створена.

Решавала је једначине његових погледа,

погледа хладнијих од леда.

Дрхтала је тих дана,

збуњена, сама…

Да је знала, да је само знала…Да ће у гимназији опет њега срести,

да ће га више него икад заволети.

Остала би кући и врата закључала

да је само,само знала…

Бојана Јокић 2/6

Буди мој Рилке

Дођи ми вечерас пун лирике и смеха,

чист, к’о дете, без иједног греха.

Дођи ми вечерас да ми шапћеш тајне света,

да у овом мраку будеш моје поље сунцокрета.

Дођи ми вечерас, буди мој Рилке,сетан и нежан,

да осетим да сав си мени предан.

Дођи ми вечерас, излечи ме од немира,

буди бесконачнији од свемира.

Дођи ми вечерас, нек’ ти корак буде лак к’о да корачаш по звезданом праху,

да видим да дете си и човек у истом маху.

Дођи ми вечерас и понеси смејалице своје,

обоји ми ноћ у најлепше боје!

Дођи ми вечерас, са мислима од пурпура,

нежнијим од лептирових крила.

Дођи ми вечерас, отми ме од сна,

буди мој трон, избави ме са дна.

Бојана Јокић 2/6

Децембар

Већ је почело да се смркава. Магла је огрнула околину и полако је гуши. Небо, већином покривено облацима, поприма краљевско плаву боју мастила. Капи студене кише лагано купају његово скроз бледо лице и готово бела уста. Он наставља да одлучно корача мокрим, блатњавим улицама, пуним прљавог, угњетеног снега. Вилица му дрхти, зуби гласно цвокоћу, а прсти, које одавно не осећа, тресу се на силовитом ветру. Хладноћа га полако суши, осећа је у костима, у души, зарила се у срце попут леденице. Упорно покушава да проговори, али речи се претварају у пару и губе у смогу градског ваздуха. Узалудно гута пљувачку како би бар мало ублажио жеђ и одавно упаљено грло. Дави се у океану емоција. Његове мисли, свака тмурнија од претходне, смењују се у ритму гласних корака.

Доста му је бола, истрошене љубави, монотоније свакодневног живота. Доста му је лажи, преваре, смучила му се ова унапред намештена партија монопола. Доста му је сићушних умова, људи тако уских видика који не умеју да сагледају свет око себе. Доста му је сујетних, подлих чудовишта које је био приморан да зове пријатељима и породицом. Ипак, ништа није могло да му нанесе такву количину бола, као што је могла чињеница да она, оличење преостале лепоте у његовом животу, није његова. Колико пута је само покушавао да јој очима шапне оно што осећа, али се она крила иза превисоких зидина неискрености, немоћи, несигурности. Није могао престати да сања о њеним пуним уснама, боје још увек незрелих малина. Њен осмех могао је да обасја и његове најтамније дане, да улепша његове најружније тренутке, али и да га скроз обори с ногу, чак и када је најстабилнији. Чини му се да би сви проблеми магично нестали када би могао да је пригрли уз себе, да заплеше с њом, да длановима јој греје пуне образе, и да се потпуно изгуби у њеним очима.

Приближава се мосту и пита се како је у овој олуји читава година изгубила смисао. Људи чекају тај први јануар, да их покрене илузија новог почетка, који је свима очигледно потребан. Пита се када ће се више завршити овај проклети децембар, изгубила се готово сва нада, сва срећа, сва тежња људи да нешто ураде са животом. Година се свела на узалудно одбројавање. Он долази до средине моста, где поглед му привлачи набујала река, која је носила и уништавала све пред собом. Чини му се као да сваке секунде расте, да му се приближава, да га дозива све снажније и снажније. Тако немоћан наслања се свом својом тежином на стару, зарђалу ограду моста, док ветар терорише његово исушено, утрнуло тело. Више не може да осети бол, а само га тренуци деле да се потпуно препусти и ослободи од свих обавеза за које је увек био преуморан, од мржње и зла овог трагичног света, од бескрајне туге која је испуњавала сваки делић његове готово распале љуштуре. Успева да истисне и последњу кап живота из себе у виду сузе која се полако слива низ његово лице, стапа с кишом и пада у немилост реке.

У том тренутку буди се уплашен у топлоти и удобности свог кревета. Одмах полази ка прозору, напољу је страшно невреме.

Алекса Павловић 2/6

Од стихова те ткам, звездама ти име пишем

Постоји милион начина да ти кажем да те волим. Да ти покажем колико ми значиш, поклонивши ти ружу или ти се макар осмехнути. Могу да ти упутим хиљаду лепих речи, али ниједна није довољно прикладна да бих ти је поклонио. Зато ти не дајем своје речи, мисли, али ти остављам нешто много вредније. Остављам ти моје снове, наду, жељу за тобом, радост и лепоту сваког дана у ком си ти, а да ти то и не знаш, јер ја све што имам за тебе чувам на хартији, у песмама.

Сећам се оне прелепе ноћи када сам те први пут угледао. Погледали смо се, а ја сам се у том погледу изгубио и ево, још увек не могу да пронађем пут који води даље од њега, као да сам у некаквом лавиринту. Била си тако прелепа и тако нестварна, да сам се просто осећао погрешно док те гледам, јер ја сам само један обичан момак, а ти си посебна. Пошто сам те гледао дуже него што је било дозвољено, само си се благо осмехнула, а ја сам, тај твој осмех, овековечио у милион песама које сам ти посветио. Истина је, био сам кукавица. Плашио сам се да те волим. Како и не бих?! Била си сва горда, али далеко од тога да си била уображена. Мислила си да ми не значиш нимало, иако сам ти се ја, из неког суманутог разлога, допадао. Знам то јер си ме гледала на посебан начин. Гледала си ме као нешто вредно, а ја то нисам умео да искористим. Нисам знао како да ти покажем колико си за мене била посебна. Зато сам се крио иза маске гордости. Ех, да си само знала колико ме је та гордост коштала. Нисам умео да се носим са емоцијама, па сам их зато записивао, сваког дана. Један по један, дани су пролазили, а ја сам створио читаву збирку песама посвећену теби. Сретали смо се ми, након оне велелепне ноћи, још благих милион пута. Чекала си ме. И ја сам тебе. Међутим, нисмо се дочекали јер смо били исувише млади да знамо шта је љубав и како да се са њом носимо. Искрен да будем, мислим да ја ни дан данас не знам како да се са њом носим. Сећам се да си ми се једном јавила и рекла оно твоје слатко:“Здраво”, од кога ми је срце толико јако куцало, да сам имао осећај како га цео свет чује. Од откуцаја свог срца нисам успео ни једну реч да изустим, ни једно малено:”Здраво”. Била си потиштена. Мислим да сам ти чак видео сузу у углу ока. Након тога си свима причала како сам безобразан и хладног срца, а ниси знала да је моје срце за тебе било топло попут жарког сунца. Кад само помислим колико сам тога желео да ти кажем, а ипак нисам. Једног дана сам чак желео да станем пред тобом и да ти се извиним, али сам чуо да си се преселила. Било ми је тешко, много. Међутим, нисам очајавао, већ сам сваког дана писао и писао, оживљавајући те у својим делима, иако ти за то ниси знала. Мајка и отац су ме гледали онако попреко, преко рамена, зато што сам, док су други излазили, седео и сате проводио за писаћим столом. Сећам се једног лепог летњег дана када сам те, након десетак година, поново угледао. А ти? Ти си била лепша него икада. Твоје очи су сијале и својим сјајем чиниле тај летњи дан још лепшим и нестварнијим. Хтео сам да ти приђем. Коначно сам скупио снагу, након толико година. Пустио сам корак, али сам убрзо застао. Питаш се вероватно зашто?! Застао сам јер ти се приближио неки човек и чврсто те загрлио. Видело се да сте срећни, а ко сам био ја да вашој срећи станем на пут? Било је сувише себично од мене да ти узмем срећу коју си имала са њим, само зато што нисам знао сам да ти је пружим. Окренуо сам се и отишао, оставивши те да уживаш у срећи, јер си ти особа која је највише заслужује. Ех, да могу да вратим време, све бих променио. Уствари, можда не баш све. Једино што бих променио је то што нисам стигао да ти дам збирку песама које сам ти годинама посвећивао. Желео сам, али сам, након оног летњег дана, сазнао да си погинула у саобраћајној несрећи. Да сам само могао то да променим, али нико не може против судбине.

Иако је након твоје смрти прошло пуних петнаест година, ја још увек долазим до твог гроба и сваког дана ти читам по једну од мојих песама. Надајући се да их можеш чути и да тамо негде, у најлепшем делу раја, уживаш у њима онолико-колико сам ја уживао док сам их писао.

Исидора Ћирић 2/4

Q.E.D.

O’er a dream lies the silver midday moon

Lies in the civil polar night

Twisted lies of noon

Born and raised unto twilight.

Vengefully spat the snakes

Silent diadems of the weak

And silent drowned in lakes,

Them, who speak.

Hollow is he, hollow whole

A pure life who took

Buried the vesture of a soul

Buried the apple of a book.

Cast away the waifs he grabbed

And kissed with embers bright

The maiden truth he stabbed,

Before solemn polar light.

Only rose the voice of ancient time.

And such demise

The harp and lyre of the wise,

O, glory to thy chime!

Момчило Тошић 2/8