Мартовско квизалиштe

Прва сезона Мартовског квизалишта донела је велики број пријављених ученика, интересантних питања и још интересантнијих одговора. Креативни назив је дар „кума“ , професора Бранислава Пецарског.
Организатори били су ученици одељења II6 : Сава Ђорђевић, Бојана Јокић и Никола Лапчевић.
Квиз је имао два циклуса (квалификације и велико финале), а победници су ученици одељења II9: Стеван Стошић, Сандра Ранђеловић и Јована Перовић. Награђени су књигама и излетом.

Џејмсе, успори!

Наша матурска екскурзија… О њој вам могу причати много што шта; о реци Арно, Микеланђеловом Стварању Адама у Сикстинској капели, венецијанским маскама и каналима, тргу у Сијени где смо хранили голубове (а можда није требало!). Могу вам, такође, причати о хотелима и дружењима у њима –но, инспирисана књигом Људи говоре , радије бих вам нешто више рекла о људима које сам сретала на екскурзији.

У самом центру Рима, испред фонтане ди Треви, села сам да се одморим. (Упутство за будуће генерације које буду ишле на екскурзију, поготову што се Рима тиче: није потребно са собом носити четири литра куповне воде када је бода у том граду за пиће!) Никола Салви и све папе које су учествовале у каснијем дорађивању фонтале, учинили су је невероватно згодном за седење и одмор, но један господин имао је другачију идеју. Дотични Џејмс, замислите га као једног просечног седамдесетогодишњег декицу, кренуо је да се пење уз фонтану. Његова жена, сетивши се да је полицајац непуних пет минута раније опоменуо једну госпођу да не сме да седи тако високо на фонтани, почела је да га опомиње и наређује му да сиђе. Џејмс се, међутим, правио да не чује и наставио је да се пење још сигурно метар навише док није схватио да стварно нема смисла да иде даље…осим тога, сендвичи су били код његове жене. Одлучан да послуша свој стомак, овај Британац спустио се назад у „подножје“ фонтане. Тако су њих двоје некако завршили поред мене, гледали ме док сам покушавала да схватим који би био најбољи начин да препакујем тих четири литра воде, а да ми раме не отпадне наредна два сата, колико нам је остало за обилазак Рима, и јели своје сендвиче. Међутим, исти онај полицајац који је претходно опоменуо ону госпођу да сиђе са фонтане, вратио се и пришао овом јако љупком британском пару. Није их замолио да сиђу са фонтане, већ да престану да једу и пију јер је то забрањено (вероватно како се фонтана не би оштетила). Лагано сам вратила флашицу воде у своју еко торбу (иако се вода вероватно не убраја у поменута пића). Инспирисана Џејмсовим бунтом нешто раније, Британка је само наставила да једе ни не погледавши у полицајца. Искрено, зар се не треба угледати на њу? Мали предах уз оброк с ногу, ваљда је призор на који су се навикли! Па, Рим је опседнут туристима! Убрзо их је полицајац оставио на миру увидевши да га игноришу.
Но, мој сусрет са овим британским паром се на завршава испред фонтане ди Треви. Следећег дана, након обиласка Сикстинске капеле и Ватикана (чиме сам испунила једну од животних жеља и чула правог италијана како крај мене узвикује „Mama mia!“), док сам о догађају испред фонтане причала другарици, угледала сам познати лик пар метара даље од нас. Повикала сам, а да ми притом није пало на памет да ико може да ме разуме док причам на српском, „Ено га Џејмс!“ гледајући у правцу групе у којој сам га препознала. Џејмс, његова жена, и остатак људи који су претпоставлљам били њихови пријатељи, у чуду су се окренули вероватно питајући се како то једна девојчица у центру Рима зна Џејмса. Морам вам рећи да се не сећам којом брзином сам побегла из те ситуације, али било је врло брзо. Надам се да су ови Британци имали нешто лепше о мени да кажу након непријатне сцене. Волим да мислим да су једноставно претпоставили да се ова, њима непозната, особа послужила првим, и најчешћим, британским именом којег је у том тренутку могла да се сети и да је све само једна велика случајност и неспоразум. Са друге стране, у Пантеону ме је једна Британка назвала погрбним именом када сам прошла крај ње док се сликала. У моју одбрану, гужва је била велика!

Од несуђених познанстава бих још издвојила и симпатичну жену коју сам два пута срела у Венецији, упркос невиђене гужве по оним маленим улицама, налик чаршијским сокацима. Други пут сам умало на њу налетела у продавници сувенира где смо игром случаја обе ужурбано тражиле магнете када смо, угледавши једна другу,уз срдачан осмех, схватиле да смо се пола сата раније среле у Hard Rock Cafe-у. Сигурна сам да ми је недостајало још пар сати да се наново сретнемо, а онда и стварно упознамо! Оно што ме је изненадило на овој екскурзији, јесте чињеница да је у тако великим градовима могуће наићи на случајну причу, али и истинитост изреке “сви путеви воде у Рим!“. Да се по угледу на велике путописце, инспирација и познанства налазе на сваком кораку, довољан је отворен ум и оштро око.

Милица Јовановић 4/2