Двадесет и четири реда ( и мало више ) са Павлом Момировићем

Оно што најбоље научимо у школи јесте како да ценимо време када смо ван ње. Већ за 10 година нико се неће сећати шта је Клинсфертов синдром нити који му је био просек оцена из математике, оно што ће сви памтити, поред бројних анегдота, јесу ваннаставне активности. Када проводимо седам сати дневно слушајући о стварима које нас у том тренутку не интересују, први рефлекс је побуна, али за ове четири године сви смо некако схватили да је уместо на безуспешни бунт, боље трошити своју енергију на ствари које нас интересују.

            Као што је рекао Ајнштајн „Ако оцењујемо рибу по томе колико се добро пење на дрво, закључићемо да је глупа“, у складу са тим, савршена школа би била када  не форсира ученике да раде оно што их не интересује, али им пружа могућност да сазнају све о областима које их заиста привлаче. Наравно, још једна од ствари које смо научили јесте то да је савршенство недостижно, али да то не значи да му не треба тежити. Опет ни да увек треба да будемо задовољни са оним што имамо, нити да свему треба тражити ману, већ  да свака ситуација има потенцијала и да треба да научимо да увек (баш увек!) извучемо оно најбоље из ње. Ако погледамо резултате, лако можемо да видимо да је у нашој гимназији управо овом вештином овладао велики број деце. Почевши од бројних такмичара који остварују одличне резултате на државним такмичењима, а и шире, преко драмске секције, коју чине  изузетни глумци који са својих 18 година већ умеју да овладају сценом и пренесу снажне емоције  публици, музичке секције која пружа прилику онима који желе да развијају и покажу своје таленте у тој области, и разних спортских дешавања у којима ученици развијају тимски дух и дисциплину, па све до оних који су захваљујући учешћима у различитим пројектима пропутавали више него што неки учине за цео живот или  ученика који својим волонтерским радом у невладиним организацијама већ чине Ниш лепшим местом за живот.

 Наравно да има и професора који би радије продали душу ђваолу него да вас пусте на занимљиво предавање за које сте чули да се одржава у Америчком кутку, и наравно да има и оних ученика који ће злоупотребити нечију добронамерност и користити ваннаставне активности само како би избегли тест, али све то није битно када се међу  њима нађе барем један који је у целом том хаосу нашао своју страст, а онда и постигао  резултате како би осталима показао да то што ради није било „само губљење времена“. А многи су своје страсти у науци (или уметности) отркрили управо радећи на неком од школских пројеката, међу којима је деифинитивно, највећи, управо прави сајам науке, „Наук није баук“, на коме су ђаци имали прилику да вежбају своје презентерске способности и стичу додатна знања у областима које их заиста интересују.

Иако школа нема буџет да нам омогући образовање са најмодернијом опремом, попут најновијих рачунара или  хемијског кабинета, многи професори дају све што је у њиховој моћи да на нас пренесу дух прихватања иновација и коришћења модерних технологија на најбољи могући начин. Тако имамо ђаке који већ зарађују новац путем интернета, обављајући различите Freelance  послове, подучавајући друге људе путем интернета или снимањем блогова на youtube-u.

Али, ајде да се мало фокусирамо и на оне друге ученике, оне без конкретних резултата, они су једнако битни као и ови први, али на жалост не добијају ни приоближно једнаку количину пажње и похвала. Ови ђаци који су одлучили да им је средња школа време резервисано само за дружење, су свесно или несвесно за ове четири године ширили своје видике и добијали (или губили) интересовање за различите области, учећи по нешто о свему. И они ће у будућности бити стубови овог друштва који ће омогућити стабилност неопходну за даљи напредак. А Гробарска, са својим кадром професора најразличитијих ставова и захтева, може нас научити управо томе, да останемо толерантни и отвореног ума како бисмо касније могли да се прилагодимо друштвеним променама и извучемо најбоље из њих.

            У теорији научимо да правимо чај, али у пракси схватимо да ли уопште волимо чај, да ли имамо времена за чај, као и да можемо да додамо хладну воду, ако нам је превише врућ. Јасно нам је да тренутни образовни систем нема пуно праксе за гимназијалце, али не смемо да одустанемо од стицања искуства, ван редовних часова и уз помоћ професора који разумеју наше потребе и омогућавају нам лични напредак. Због тога је моја порука будућим гимназијалцима: Никад немојте да престанете да будете напорни професорима, трагањем за одговорима који вас интересују из  неке области!  Верујте ми на реч, у Гробарској увек можете наћи  професора који ће саслушати вашу идеју и дати вам користан савет. Иако се у првом тернутку можда не чини тако, ако желите да учите било шта, о било чему, у Гимназији не би требало да буде граница које ће вас у томе спречити! Све је, ипак, на вама! Ви бирате! Ви креирате себе и свет у коме живите!

Павле Момировић као презентор на фестивалу ,,Наук није баук“