Наше поетско ћоше

„Човек само срцем добро види,суштина се очима не да сагледати“

Човек. Биће од крви и меса међусобно спојених емоцијама. То нас управо и одваја од хладних металних машина, названих роботима,који механички обавља већ задате наредбе. Осећања ће некада бити толико јака и изражена да се ни највећим силама и напорима не можемо отарасити истих. То су прозирне нити,наизглед слабашне и танке,али толико чврсте и нераскидиве, да ни највећи ум није успео ди их сасече.

Најчвршћа и најжилавија нит у животу сваког бића је љубав. Она је најпосебнија, украшена нотом благостања,али и немиром који је толико мучан за нас. Као цвет је. Развија се из пупољка .Рађамо се са тим пупољком вршто скривеним у нашој души,а онда на сцену ступа одрастање. Растемо из дана у дан,чак и не знајући, расцветавамо тај пупољак све док једног дана не прерасте у горду ружу боје крви.Венуће,поново расти и цветати, зависно од особе којој ту горду лепотицу посветимо.

Очи, два бисера на нашој глави, иако преплављене огромним могућностима и малим ограничењима, нису способне да досегну границу сваке суштине. Њима захваљујемо за све што можемо да видимо, приметимо и обогатимо се новим сазнањима и открићима, али у многоме и греше. Као свом једном ослонцу, слепо им верујемо,не усуђујући се да некад застанемо, сагледамо ситуацију из више углова и преиспитамо њихову самоувереност. Зато постоји срце које ће увек преиспитати тачност тврдњи које су наизглед непоколебљиве очи претходно исказале.

Сваком човеку је суђено да бар једном, на свом дугом путовању од планете до планете, завирујући у тајне галаксије, да осети љубав и на својој кожи. Очи ће,по својој природи,сматрати особу грубом, можда је чак и назвати ружном,али ће срце доказати да је све то била брзоплета одлука. То дрхтаво дете у нама ће мозгу ставити до знања шта се са њим догађа. Задрхтаћемо, лагано се препуштајући својим осећањима, насмејати се пар пута чим угледамо ту особу.Поједини ће изгледати хладни као стене,а уствари ће им срце лупати као као никад.То дете је толико чисто и мило да никад неће моћи да нас слаже.

Сваку одлуку у животу,колико она била ситна и безазлена,не можемо доносити толико слепо и наивно верујући очима.Срце ће нам,иако то нисмо ни затражили ,на посебан начин дати кључ.Сумњаћемо у њега,али на крају увек схватамо суштину коју се срце мукотрпно трудило да на нам докаже.

Лука Анђелковић VIII разред

СВЕТ У КАПИ МАСТИЛА

 

Један слепи човек ми је рекао да постоји место где може да види…

Кроз потпуно другачији поглед друге димензије мисли људи да осети.

Некад давно кад је свет био млад, бацио је своје очи у језеро толико тмурно да светлост кроз њу не пролази…

Не могу се борити не гледајући у противника како не бих био поражен.

Рекао ми је да једино ако се потпим и тамо очи заувек оставим, могу кроз језеро да видим. И зато сам бацио очи у језеро и видео нечисте мисли хиљаду душа и грехове духова мртвих који се низ вртлог утапају у црну дубину, знајући да из овог језера никад више нећу моћи да изађем.У вечној тами, низ улицу немилосрдних убица, вођа корумпитаних диктатура и галерију самоубица са нерационалним мислима док им се гасе животне свеће, у граду содомије, канибала и превараната лутају душе оних који су вечно изгнани за дела почињена у животу.

На дну језера моје очи светле као звезде.

На дну језера видим једнако добро на близу и на далеко.

На крају, испред звери, у његово лице

Али тај поглед који заледи и  паралише хињаду душа, јурио ме је

На дну језера мој вид је свемоћан, али га моја рука не може дохватити

Зато не гледам више у сотону не би ли заувек био окончан

Мој је вид изнад свих других и не може се заменити и зато сам га бацио у језеро не би ли икада сазнао шта је са друге стране нашег  свесног постојања које никад не разумемо ни у једном од наших живота. Сви крену из исте тачке, а разлику им даје судбина унапред предвиђена од тела омнипрезентне перцепције које је створило и конструисало универзум и његове физичке законитости.

Са асимилацијом и кроз димензију овог чудног и доброћудног отпора јуримо у потрази за истином која је тамо негде…Подозревајте шта вам је речено да је добро, зато што сте људи, и не зовите оцем оног ко вам је једнако близак као и странац.

                                          Лука Анђелковић VIII разред

Она отвори очи. Њен прастари поглед, оштар и пун неког бола, дочекаше, у најједноставнијем смислу, оно што је препознала као светлост и таму. Пред њом се усправљала кула у којој је лежала зачарана две стотине година. На врху је светлост у облику снопа пружао отвор. Није могла да процени јачину светлости или доба дана, очи су јој се још привикивале и пекле је. Бол се само погоршавао, осећала је да гори, да јој горе очи, да јој гори срце. Стара искра била је поново упаљена.
Вештица се подиже полако из своје свилене постеље, стакленог сандука. Кожа јој је била беља но што се сећала. Она је опипа. Тога се и бојала, била је бела као снег. У њено време, та боја коже била је обожавана, да, важила је за лепотицу, али је то није спасило попреких погледа. Црнокоса принцеза од Корнвола, чаробница, рођена с неописивом моћи. Неописивом, јер је она до дана данашњег ни себи није могла описати. Нешто мрачно у души наше госпе, тим речима су је описивали сељаци целог живота. И били су у криву, били су у криву првих година њеног живота, јер у том нежном погледу пуном разумевања за сваку ружу у трњу, за сваког славуја и сваку врану, лептира или белу сову… у том погледу није било зла. Само једно семе. Семе које су сви несвесно, а упорно заливали. То је била истина, не оправдање, и с том истином се давно помирила. Воде су искварене зато што заливају семе, али је она зла што га пушта да проклија.
Она се окрену око себе. Шест од седморице патуљака који су својим животима већ два века чували наизглед беживотно тело били су мртви, лежали су у сабласном грчу око постоља на које су је поставили. Она пусти шест суза да потеку сувим образима, али не испусти звука. Погледом потражи седмог патуљка, сналажљивог Грендела, али га не нађе. Место њега, полако окрећући укочени врат, она набаса на два смарагда. Горући смарагди преламали су се у осмесима на слабашној светлости. Уоквирени рамом у облику људског ока, смарагди су украшавали маску од лица, изрезбарену стотинама бора. Са ње се као водопад спуштала дугачка бела брада, а за њом и магла у облику косе. Међу магловитим брковима налазио се као у камену урезан осмех, добро познат. Некада ју је тај осмех тешио, сада јој је био гнусан. Стабло овог дрвета нестајућег живота било је прекривено црним перјем које се пресијавало чаробном зеленом бојом, као и неједноставним шарама и везовима. Већина дрвета има једно стабло, али ово је дрво имало два. Сада је деловало као да је то друго стабло од црног метала, детаљно изгравираног, са неприродно великим трећим смарагдом на врху, представљало већи ослонац за прастарог старца који се налазио пред њом него његове, некад снажне ноге. Остарио је, а она је остала иста. Још увек је изгледала као да јој је тек двадесет и нека, а он је деловао старије него природно могуће. Држао ју је за руку.
„Моргана“, он прозбори нежно. Шта год да се десило међу њима, колико год да је она одбијала да призна то себи и тако је назове, он ју је волео. Прошло је толико… „Толико година… Кажу да време лети, али за мене се оно давило“, рече чаробњак патетично. Проживео је он неколико векова пре него ју је упознао, али она сад схвати да су њему све те године бледеле пред онима проведеним без ње. Године проведене без ње, оне су њему биле битне, а не оне проведене са њом, у томе је и лежао проблем, бар што се ње тицало. Имала је тај дар, да осети, скоро чује туђа осећања, мада је често схватала да нису усклађена с њеним.
„Како си успео…“, она отпоче промуклим гласом. Да ју је ико сем њега чуо, никада не би помислио какве је лепе песме певао некада. „Пољубац љубави… нигде се не захтева обострано осећање“, она схвати уздахнувши и пусти му руку хладно. „Сломио си клетву, поново си учинио оно што нисам желела да учиниш“.
„Покушао сам да те спасим“, рече он умиљато, ставивши наборане прсте на груди.
„Није мени био потребан спас“, она речима хладно помилова своје усне, „спас је био потребан свету од… од мене“, она рече и устаде. Боса стопала су је болела као да је стала на игле.
„Такве те мисли чине слабом, краљице“, он рече.
„Ако ме истина чини слабом, можда и нисам тако јака као што мислиш“, она одговори на непостављено питање. Највећи чаробњак Пенумбрије никада није постављао питања изузев оних реторичких. „И нисам краљица, не више“, рече она са тугом у гласу, али без жалости.
„Пођи са мном“, старац је једва потискивао узбуђеје, „начинићу од тебе краљицу. Поново“.
Она га прострели очима боје сребрне шуме. „Не, поново ћеш начинити од себе краљичину десну руку“, она се насмеја. „Све што радиш радиш због себе. Твоја љубав се зове страст, а волиш ме само када ме нема“, речи се скотрљаше полако, грациозно, али га пресекоше. „Али ја тебе не волим. И можда је једини чин љубави који ћеш од мене добити моја искреност. А она ти се не допада“.
И ту се смарагди замутише, како су само они умели. Толико је био себичан да није могао да се одрекне сопствене себичне природе. Он не рече ништа, већ само замахну руком и у окрету црног дима се претвори у врану, одлете. Било јој је јасно. Од сада су непријатељи. И то јој донесе некакво олакшање. У тами, окружена лешевима пријатеља које није схватала да има, где нико није гледао, Моргана клекну и заплака. Била је будна и морала је да исправи своје грешке. Још од повратка из Хелиоса који беше тако давно, на уму јој је било да мора видети оно што до тада није никада видела. Места, људе, патњу и бол других. Неце бити као он, неће бити као Вештичја краљица која је жртвовала сина да би убила брата, не. Видеће оно у шта пре није гледала.
А свет? Свет ће горети, свет ће крварити, а од пепела и крви, она ће саградити нови.

Кошчатим ногама, паук обухвати црног славуја, шчепа га и обави мрежом ватре.

                                            Лука Илинчић III9

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *