НАШЕ ПОЕТСКО ЋОШЕ

Ветар

Љубим те само у сну,
Грлим те у машти само,
Једва чекам нови школски дан и ходник наш да те безнадежно видим тамо.

Волим те, а не смем да те волим,
Звездо моја са неба плава,
Шта се деси кад је љубав забрањена а можда је баш та она права?

И док улицом ветар лишће жуто носи пало,а ја помислим на тебе и твоје лице мало… Нека и мене овај ветар носи…

Андреј Коцић I5

Врисак

Можда сам вриштала у пола ноћи,

На бездан неми и мрачну тишину,

Урликом лавице-господарице моћи,

Ускликом феникса што се пламено вину,

Продорно и тупо оштро попут мача

Да пред вриском мојим цврчци занеме

Да свако зна да од тишине сам јача

Ма вриштала тријумфално без дилеме..

А можда сам вриштала од радости

Бљештаво живо пуна голицаве среће

Дивљим гласом шарене луде младости

Зовом звездама да помиришу цвеће

Призвука сличног Вивалдијевом пролећу

Вриском што мирише на литар вина белог

Гласом од мехурића што сводом пролећу

Вриштала весело погледа бистро смелог..

А можда само можда сам вриштала ледом

Пуцајући по шавовима оштрих санти што режу

Вичучи на звезде, псујући месец и све редом

Гласом који пуца од суза што душу стежу

Kао неко ко све је дао

Болом што гута тишину, вриштећи оштро и високо

А можда из чисте досаде јер ето ја тако хоћу

Ал како би ти то знао,

кад никад се ниси загледао у моје око

И никад ме ниси слушао како вриштим ноћу.

Исидора Гавриловић III6

Трула јабука

Сањала сам вучје очи,

где заводе с два,три стиха,

кошуту у зимској ноћи,

сву устрепталу од греха.

И јабуку трулу, сред белине снежне,

крваву к’о оне очи грешне.

Олуја се звезда разлила по тлу,

реку Стикс на земљи да створи.

Јер доћи ће онај што га знају по злу, 

Харон, и имаће са ким да плови.

Нежну душу пожуда сад облачи,

хаљину страсти и порока њој навлачи.

Сплин.Само модри вапај у даљини хучи,

док испија чашу пелина,

и гута ко зна који литар жучи,

кошута са месецом у грудима.

Опијена стиховима она тако лута,

тражећи смисао одабраног пута.

Зелене гајеве и ливаде меке,

за један поглед очију тих, 

продала је за неке пределе јој далеке,

јер заволела је она њих.

Пристала је да вечно лута,

само да је од њега нико не спута.

Абадон се души радује,

док Мегера црну венчаницу спрема,

а она срце на тацни му даје,

јер ништа више сем очију тих нема.

Али можда би и мени еквилибријум био,

неки вучји поглед што је тајне света скрио.

Можда и ја исто учинила бих,

душу невину продала за грех, 

пустила да ме заведе неки стих,

не хајући да због тога платићу цех.

А док у зноју гледам небо што се изнад мене руши,

магла праскозорје гуши.

Бојана Јокић III6

Отаџбина Србина

Отаџбина је мисао, отаџбина је вера.

Та широка поља, планине и села,

Али нас славна прошлост подсећа,

Џаба најплоднија земља, ако се заборав дела.

Бранећи домовину, кућу и народ свој,

И без страха од смрти ишли су у бој,

Наши преци што не знамо им ни имена,

Али ћемо им бити захвални за сва времена.

Сада су славни, а хтели су само једно,

Радити на њиви, бити уз жену и мило чедо.

Без икакве бриге сањати слободу и мир,

И молити се Богу, ићи у цркву и манастир.

Некада ово беше несрећна земља, гажена од давнина,

А данас са поносом својим кажем:,,Отаџбина је ово Србина!“

Никола Лапчевић III6

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *